Отаџбина

432

АПЛ КЛРЕЊ1ШЛ

муж и љубавник, беху за њу два центра живота њеног; она је и без помоћи спољних чула, осећала када је који од њих двојице близу. Она је издалека осећала да јој се прирлнче муж, и нехотице га је пратила кроз гомиле света, кроз које је он пролазио. Она је видела како он, прилазећи трибинама, снисходљиво одговара к на препокорна клањања, како се другарски здрави са себи равнима, како жудно очекује да га виде силни овог света, те да скине свој цилиндар, који му је гњечио врхове од ушију. Она је знала све те његове манире, и они јој беху одвратни. »Само частољубље. сама жудња за усиехом, ето то је све што има у његовој души — размишљаше она — а узвишене мисли и љубав к просвети,*религ1)јн, све је то зањ само оруђе за успех." По његовим погледима по дамској трибини (он је гледао право у њу, али није могао да је позна у ономе мору од|муслина, трака, пера, сунцобрана и цвећај она је појмила да је он тражи : али она се нарочито претварала да га не видн. — Алексије Александровићу — викну му кнегиња Бетси ви сигурно тражите жену своју. Ево је овде. Он се осмехну својим хладним осмехом. — Овде је толико сјаја да су ми се очи засепуле, рече он ушавши у ложу. Он се осмехну на своју жену као што треба да се осмехне муж када сретне своју жену с којом се мало час растао; за тим се поздрави са кнегпњом, ооталим дамама и господом. Пред његовом ложом стајао је један од ђенералађутаната Царевих, кога је Алексије Александровић врло поштовао са његове високе образованости. Алексије Александровић поче с њиме некакав разговор. Беше настала пауза између две трке тако, да се могло на тенани разговарати. Ђенералађутант осуђаваше трке у опште. Алексије Александровић их је бранио. Ана је слушала његов танки подједнаки глас, не пропуштајући ни једну реч њихову, и чинило јоЈ се да му је сва-ка реч лаж, која ју је тукла но ушима. Када наста четврта трка са препонама, она се наже из своје ложе и није скидала ока са Вронскога, који прнлажаше своме коњу и који узјахиваше, а међутим одвратни глас њенога мужа не престаје. Колико јој беше страх за Вронскога, двојином ју је више мучио монотони глас њеног мужа и његове познате интонације. »Ја сам рђава, непоштена жена" мишљаше она „али ја не волим лаж, ја страдам што морам да лажем, а његов а (мужевљева* храна, то је лаж. Он све зна, све види, има ли у њега осећаја, када иоже тако мирно да говори ? Кад би он убио мене, кад би уоио Вронскога, ја бих га поштовала. Али не, њему треба само што Јв