Отаџбина

484

ДАША ЂОНИЂ

је; али ко се сме и маћи. кад је капетан строго заиоведио, да сваки остане на свом месту. Ево их, једва! Најире Даша с тајноственим изразом на лицу а с речима: «чудо ! Капетан па он!" За тим канетан с друге стране ходника. — Мир, децо! рече капетан озбиљно. Сад можете мирно спавати; ђаво вас не ће никад више узнемиривати. Лаку ноћ ! — Лаку ноћ! Живио господин капетан! С вама и и у ватру и у воду! Захори се за капетаном, којг је одважно, смешкајући и гладећи густе брке, ишао својим путем. Војници хгедоше дознати, шта се то збило; али Даша им само рече: «страшно!" и ништа више. На том и остаде. Сутра дан је била велика веџба. Даша нешто не учини као што би требало и вечерњи „беФел" огласи помрачење Дашиних звезда за непажњу при компаниском веџбању. Даша иокуњи нос, кад му је Вића, као какав астрономски оператер скидао звезде са ружичастог неба. Сви се чудише тој строгости. Та за такву погрешку још се није никад „тако" казнило ! Мора бити, да је ноћас ђаво капетана намајсторио, кад се ево свети Даши, баш Даши, с ким је ђавола вијао. А ко би то знао ! Ко ?! Даша и капетан су знали једини и у њих је и остало. С једне стране не хтеде капетан да изложи Дашу солдачкој освети; марио је за „тог сиадала» а сад га је баш заволео. Допало му се Дашино оштроумље. С друге стране — хм, како ће одскочити у очима својих момака, кад је био у стању и ђавола отерати! За то је гледао „тај» случај који је Даша по старом обичају назвао «шалом,» кроз прсте ; али казне мора бити а то начело потамни опет звезде Дашине. На срећу не на дуго. Даша се при даљем веџбању показао баш као солдат и ио, те после неколико недеља заблисташе онет