Отаџбина

ДАША ЂОНПЋ

487

што се није паметније владао. И кад га спопаде кајање, овагда је Јоза мало с( кијао", пошто је њега држао за узрок целе несреће. Једва је чекао, да дослужи своју (( капитулаци]у в . Шта ће онда, није знао ни сам, тек само да му је, да скине мундир с леђа. Даша је у то доба био често замишљен. што му се иначе није догодило. Како стоји с оцем, није му било на чисто, ма да је од куће добио двадесет Форината, кад му је сестра родила малога (( Ћ,иру п . И те новце послао му је Глиша с поздравом од свију у кући, само не од (( старог и Ћире, од оца његовог. Кад се приближило време, да се отпусте „трогодишњаци", запита капетан Да г иу, да л' би да-ље служио ? На Дашин одговор, да не, поче га капетан наговарати, да остане и да ће бити на сваки начин квелбаб". — Не могу, господине, рече Даша; зажелио сам се не толико куће, колико елободе и независиости. Вама. господине, не могу доста благодарити и док сам жив, не ћу вас заборавити. Али — искрено да кажем — већ ме пече мундир и једва чекам, да га скинем. — Добро, кад већ морате, рече му калетап. Жао ми је, што идете. Вили сте десна рука и мени а и Фелдвеблу, кад мало (( ослаби и Заволео сам вас. Ви сте човек добра срца, не пијете, не картате се а нисам ни чуо, да имате какву (( либру и ; том се чудим, јер сте момак на очима и за цело би се нашло какво нежно срце. Но што му драго Иначе сте добар и тачан у служби, ал' сте — да вам кажем — што но веле нашн : спадало. Тај сте били кад сге дошли а тај сте и остали. Таква вам је нарав. А тиме сте по највише шкодпли себи. Бадава, кад се разбуде оне мушице у вашој памети, морате учинити ма какву лудорију ; као оно с ђаволом. — Шта ћу му, господпне, насмеши се Даша; такав ћу се п подерати. То је ваљда и узрок, што ми се иде одавде, кући, у свет, ма куда, тек само да нисам овде.