Отаџбина

488

ДАША ЂОНИЂ

— Онда с Вогом ! Желим вам сваку срећу и Јкад ме устребате, само ми се јавите ; што могу, учинићу. С узбуђеним срцем гтрихвати Даша капетанову руку и опрости се с њиме. Неколико недеља доцније крене се Даша с осталим трогодишњацима паробродом у Нови Сад. Пре тога је писао Глиши, кад ће стићи, те дџ га дочека на к агенцији". Глиша га и дочека. — Шта вели огац. беху Дашине прве речи кад се са зетом својим изљубио. — Па вели, да можеш доћи, одговори Глиша; али да мораш што год започети, јер он неће да одрањује бадаваџију — то су му речи. — Само кад је тако, рече Даша радосно. Ја и оћу, да сам тек у први ма' склоњен; за даље ћу се већ постарати сам. Ту се опросте, Глиша оде кући, а Даша са момцима у Чивутскн сокак. да се пријави. Сахат доцније пшао је брзим корацима кући, у Салајку, у нов живот. Весело, чисто пусто је гледао око себе ; ох! сад није више солдат, сад му не прете више строга правила, сад може опет бити стари V. — Па шта мислиш. Дашо, сад запита мајстор. Ћира свога сина после неколико дана. Ваљда не мислиш дембелисати? Да те ми хранимо? — То никако, одговори Даша; и мени самом било би несносно овако бадавадисаги. — И ја мислим тако, настави мајстор Ћира. Знаш, курјак длаку мења а ћуд не; иа кад не би имао права посла, било би опет знаш већ. Даша се насмеши а мајстор Ћира настави: — Да опет узмеш шустерски чекић у шаке, држим, да је доцкан; није то за сваког а за тебе баш никако.

■л