Отаџбина

ДАША •БОНИЋ

489

— Како би било, да се понудим овдашњем магистрату? Ваљда му треба писар? Умем лепо писати, а за преписивање се и не тражи више. — Треба и ту памети као свуд; хајд, ваљда су те јој научили у солдачији. — Па ако баш не могнем нпгде да нађем што, солдачија ми не гине. Мој капетан ме је и тако једва пустио. — Мани се тога; само ако ти пос'о иначе не смрди, лако ћеш се провући. — Та... не смрди ми, отегне Даша. — Добро. Промисли се, потражи, расггитај. Овде можеш још остати неко време; где толико нас има леба, и\.аш и ти, али... Мајстор Ћира одмане главом и оде из собе. Даша остаде сам. Запали цигарету и поче премишљати. Да оде у магистрат ? Мора, та магистрат не ће њему. О како ће то бити леи живот! Свега седам сати посла на дан; од осам до дванаест и од три до шест. На нослетку даје се што и откинути : четврт сата доцније ући у канцеларију "а толико раније изаћи из ње; го је на дан одмах читав сат. Велики бележник не ће баш пазити на сваки минут. Иначе шта би друго и било за њега! Могао би с нешто труда временом и положити испит за сеоског натароша .... ох, та нико не живи тако, као натароши ! Мало се пише, а новац лети к'о луд; па не мора се ни писати, доста су и речи. Па онда — Даша се насмеши и погледи на гредицу — за што да се не ожени?.... Кад је могао Глиша упасти у пуну кућу, као што је њихова, може и њему пасти сикира у мед. У неко доба диже се, узме своје «папире'\ књижицу из солдачије, поглади своје нове хаљине, опрости се са својима и упути се право у магистрат. Велики бележник, плав, пун господин са златним наочарима до-