Отаџбина

4У4

ДАША ЂОНИЋ

као да Даше и нема на свету. Овај. мало изненађен тим дочеком, приступи , ((Господин-Стеви," да научи, што још не зна. Из ночетка је ишло врашки тешко, јер Даша о тим стварима није имао ни појма. — Како вам се допада наш господин шеФ? шапне чнновник Стева кроз зубе, преврћући лист по лист. — Чини ми се да је мало строг. отшапне Даша такође кроз зубе. — Нема несноснијег човека на свету, шушну преко листова; чекајте само , док вам почне сисати крв на памук. — Е да ! — Напас' је то Чиновници долазе свуд тек у девет или још доцније а ми морамо бити овде раније него пандури. Па како поступа с партајама! Па тек његова чизма — Хо мај! Тог дана је Даша дошао кући, кад су његови већ ручали, до душе, оставнли су му нешто, али шта је то! — Није ме госиодин иустио пре, правдао се Даша — А код кога си ? запита мајстор-Ћира. — Код господина Трепавице — А, код њега! То баш ваља, тај је за тебе. Он је, истина, мало нарогушен, покис'о, а кад кад и гробијан; али какви му и не долазе! Порцију не плаћа нико радо, а кад му дође какав бостанџија, па се почне погађати с њиме као да је на пијаци — а тога бива на дан по неколико пута — онда се не чудим, што је зубат. Као да њему плаћају, а не држави. Чудан свет! Но ручаћемо од сад мало доцније, а ти убрзај кораке, да ти се опет не ократе рукави; мало је далеко од варошке куће до Салајке, алн шта ћемо. Две недеље је провео већ Даша у својој канцеларији, и колико се гегао у њу, толико је јурио из ње. — А знате ли већ шта, млади госиодине? запита г& порезник једном приликом.