Отаџбина

524

У Ч И Т А О Н И II

У предсобљу чу се јако кашљање. лупкање ногама, зврцкање шешпра.... И Носић и Глиша погледаше на врата. Врата се отворише. Наиред уђе нека погурена личност сва у неким шаловима. из којих је вирио нсс и чкиљаве очи; коса на темену већ проређена. За овом личношћу уђе висока «Фигура" Косте Блажпћа, на коме је био капут ни летњи ни зимњи, него нешто средње; на ногама му дугачке чизме без набора. За Блажићем се, готово. уваља у собу бивши трговац Ђока Петровић. — Добар дан! повикаше, готово, у један глас ови што уђоше; али најбоље се чуо пиштави глас оне погурене личности, која је сада одмотавала шалове. — Добар дан! оздравише Носић и Глиша. — А камо вас до сад? пита даље Носић. — Нађосмо се код Јевте, те изручпсмо по једну «преФакуту».... Ала је ово зима, одговори Блажић. У погуреној личности иознадох Јевту Илића, иензионованог среског калетана. Од како зна за себе, како вели он, живио је с нарпдом у љубави. Оно, истина, прича се којешта за њега, као нпр.: да је једном покупио некп нрирез за грађење ћуприје, а ћуприје ни од корова, и још којешта; али ко ће свету запушитп уста? Сви приђоше Носићу и Глиши, те се здравише. Још нису честито ни поседали, а Глиша их упита : — Јесте ли читали последњи број «Пестер Лојда" ? а добро је знао да нико од њих не зна немачког језика. — Нисте ? — Нисмо, одговори Блажић у име придошлице. — А знате ли шта је ново? — Е, баш ми је мило ! А нисте чпталп «Пестер Лојд"?.... Боже, ако је истина! — Шта је ? пита нестрпљиво Илић. — Шта је? пита и Ђока Петровић,