Отаџбина

У ЧИТАОНИДИ

525

— Не ће га се мајци дуго башкарити! Е. баш ми Је мило! — Ама шта је? пита још нестрпљивије Илић. -— Ала ти умеш да мучиш човека! рече Глиши учитељ Блажић. — Ако падне Веч, Босна је наша! рече одушевљено Глиша. — Рат?.... Русија!.... Аустрија !.... Ко то каже? чуло се од стране придошлице. — Та за Бога није рат. него. .. поче Носић. — Није ? упиташе. — Није, одговори и Глиша: ето нека вам прочита Носић. — Читај, читај ! Носић намести боље наочари, узеде са стола «Пестер Лојд», прочита још једном онај телеграм и преведе им га. — Ту је и рат ! примети Илић. — Јел' тако пише? упита Ђока Петровић. ■—• Пише, пише, одговори му Носић, и за бољу потврду прочита немачки исти телеграм. Сви се згледаше, одмахнуше главама, згледаше се и још по једном.... — Тако је, ето, пише..,. За тим су за дуго још претресали иситуацију" и сви се сложише, да је сад време баш као што треба за рат.... После овога настало је дуго ћутање. Из цигара вили су се густи димови. И опет се чуло само шуштање новина, пуцкање дрва у пећи; сухи кашаљ у момачкој соби. У два три маха само јако је кашљао Илић, пензионовани срески капетан; а како је кијавица била у редњи, то су се почешће усекњивали ови редовни читаонички посетиоци. Ђока Петровић прочита неке новине, а за тим је пушио само, мислећи, сигурно, о нечему важном....