Отаџбина

526

У ЧИТАОНИЦИ

Врата се полако отворише и у собу уђоше тихо и на прстима нека два суха младића с клемпавим шеширима — сигурно ђаци. Приђоше столу, узеше по једне новине, седоше на дрвене столице и читаше пажљиво, не мрдајућн се. У један мах Ђоки Петровићу, који је дотле био озбиљан, расплину се лицем само задовољство; и он. не могавши уживати сам у њему, саопшти га друштву. — Што сам данас спремио ручак, — не роди више ! Остали спустише новине и погледаше га гладно. — Супа с «ноклицама», млада говеђина са сосом од „парадајза» и — печење од сисанчета! Па шта мислите с оним мојим вином ? На свачијем лицу огледала се завист и признање да је то, збиља, (( царски ручак", а учитељево је лице још уз то изражавало молбу за позив, али са кога си, у исто време, могао видети да је модба узалудна. Глиша извади часовник и погледа га. — Бога ми, већ је дванаест ; да се нде.... — Да се иде ! сложише се и остали. Сви се дигоше. Па кад се већ сви спремише, дуго су чекали Илића, изиђоше. Дигнем се и ја, те прво узмем ; ,Илустрац1лу» и «Јавор», па и сам изиђем. У предсобљу је био онај сухи момак, који је испраћао друштво облигатним : (( Пријатан ручак, господине". Кад је то и учитељу рекао, учини ми се, да се овај намршти. Вратим момку новине, који се превијао и глупо смешио. Решио сам, да долазим чешће у читаоницу, па да се, можда, упишем и за члана њеног.

_:Ј