Отаџбина

У ЧИТАОНИЦИ

527

II. Сутра дан отидем опет у читаоницу. И опет ме дочека оно слабуњаво створење, момак; и опет се поче глупо смешити. — Све су данашње новине на столу ; не могу ничим да вас служим. Уђем у салу, где је била само једна личност. Кад сам пришао ближе, ухватим се руком за уста, да се гласно не насмејем: у ћошку на миндерлуку седио је, или боље лежао је, метнувши ноге на столицу крај миндерлука — Глиша Крстић. У рука«а му раширене аРуссша в^домости« (а сигурно знате за њихов (( Формат м ), које је спустио на прса, те њима, у неколико, покрио и главу; новине су се ритмички подпзале и спуштале према монотоном, али јаком шиштању Крстићеву, — он је спавао! Наочари су му још биле на носу, али тек што нису спале. Оно, истину рећи, да су биле на чијем другом носу, давно би спале, али благодарећи Крстићеву, још су се држале. Како је блажен изгледао овај старац: на лицу му оама невиност, а оно мирно спавање јасно је ноказивало мирну савест Узмем неке новине са стола и почнем да их читам. Али у залуд! И нехотице морао сам да гледам у Глишу, да му се дивим и да му завидим. И мене је обрвавао сан! Осећао сам да ћу и ја проспавати који часак у овом заклоњеном куту мира п Лаубави. Топлота у соби, мирноћа на улици учини, те заиста осетих неку слатку малаксалост у удовима, очи ми се почеше склапати; хладно размишљање поче да устуиа машти, и ја видех, као у некој магли, лепе слике и ... Врата се отворнше! Ја се тргох.