Отаџбина

У ЧИТАОНИЦИ

529

И опет ме поче да опхрвава сан; и опет осетим слатку малаксалост, и опет осетим, како ме обузима дремеж.... кад — тресиу нешто о под. Тргнем се и погледам: Глиши испале из руку „Руссгал в^домости". Он се пробуди, пође руком за њима и дохвати их. За тим погледа сањиво по «сали>\ па кад угледа мене, рече ми, као да је пронашао барут : — Спавају ! А за тим се опет покри новинама и одмах се опет чу дуго шиштање, које попуни малопређашњи акорд дувања и ркања ... Полако се дигнем; обучем горњи капут и тнхо нзиђем из «сале". И нехотице завирим у онај ћумез. На јадној и прљавој постељи лежи читаонички момак замотан у зелену, побледелу чоху (сигурно стари покривач са стола), рче, шишти и пишти на сав мах! Суха дрва пуцкају у пећи. Сиђем полако низа стрме басамаке; изиђем на улицу, задигнем јаку и загазим у снег, који је шкрипао под ногама. Хладан ветар дува и развејава снег са стреха. Чисто се покајах, што тако брзо изиђох из читаонице. III. Од првог уласка у читаоницу постао сам редован посетилац њен; а после месец дана уписао сам се и за члана. Дознао сам да читаоница има доста добру библиотеку, али да се не дају књиге из ње : „квари се, знате, повез" рече ми момак, «а после и не враћају се више у библиотеку. А ретко их ко и тражи. и — Зар ни ђаци? — Да, ђаци их траже, али им не да г. књижничар, јер. знате, занемарују науку. — Па ни у „сали" нема тако много ђака. — Нема; жалили су се, знате, чланови, да не могу ОТАЏБННА К.Њ, XXVI СВ. 104 Ф?