Отаџбина

530

У Ч И Т Л О II И Ц II

да добију новина од н>их; па је одбор, решио, да се у читаоници пуштају само они ђаци, коЈи имају препоруку од чланова. Ово ме је баш наљутило. Смишљао сам да напишем допис о томе нашим «Варошким новинама". Али једнога јутра, кад сам добио 14. број тога листа прочитам, на моје велико изненађење, један допис о читаоници. Допис је гласио од речи до речи овако: «Господине уредниче« Вама је сигурно познато да у нашој вароши постоји већ од десет година читаоница. Ја не бих морио пашњу ваших читалаца, кад би наша читаоница одговарала своме позиву. Али, наша читаоница није читаоница, него — дембелана! Неколико људи без занимања нашло је у њој склоништа и заветрине за тричавих десет динара годишњег улога. И то неколико људи, ради своје "угодности и спавања у читаоници, забранише улаз у њу нашој омладини, ђацима И не само то: читаоничка библиотека, којаје доста богата књигама, такође је затворена нашим ђацима. Зар ово није грех? 0, ви дембели, који сте већ једном ногом у гробу, тргните се и уступите места омладини, која је жељна и жедна науке и просвеге. Од тих двхмбела због неучтивости највише пада у очи један повисок и сув чича, на коме је канут без боје и чизме без набора. а такође и онај гооподин о коме се прича много лепих ствари због некакве ћуцрије. Они терају ђаке из читаонице, као да је она њихова властитост! Дембели! Доста је бпло вашега! Докле год буде читаоница оваква, боље и да је нема.