Отаџбина

34

У Ч II Т А О Н И Ц II

531

Читаоничку библиотеку изеде мемла и попаде прашина, па зар не би боље било, кад се већ из ње не дају књиге на читање, да се прода на добош; те би тако том нриликом љубитељи књижевности дошли до књига, које сада због самовоље неколпко дембела не могу да добију ! ? «Хла,дни иосматрач.» «Ала овај креше!" сену ми кроз главу. Шта ли ће сад бити у читаоници? Погледам на часовник: 8 часова. Како нисам имао, готово, никаква посла, дигнем се и пожурим у читаоницу, да видим: шга ће бити док се скупи «друштво". Кад сам ушао није било још никога, Погледам на сто. < ( Варошке новине" већ дошле. Нисам дуго чекао, кад у салу уђе цело адруштво". Поседаше за сто. Узеше новине ; а учитељ Блажић баш узе ^Варошке новине". Учитељ чита полако и пажљиво. Допис је на трећој страни. Дуго сам чекао док је уча дошао до дописа. О, да оте га видели у томе часу! Шта описивање? Та и најјаче перо слабо је да опише какав је учитељ изгледао у том часу. Бледи образи постадоше готово бели. Дише бурно а из разрогачених очију избија и бојазан и љутња; попридигао се са столице... Ужасан ! Оста.ш читају мирно и не примећују, шта се дешава с учитељем. Ђока Петровић гледа неку слику у ^Брци;" осмех му се разлио по лицу, као да хоће да каже: „Обешењак један, ала га је иотрефио!" Учитељ дочита. И на један мах сгеже зубе, стисну песницу, крикну и лупи по столу. — Ух, човече! дрекну Илић.