Отаџбина

544

у с к о ц и

Оа свога простог питања!.... Питања, У коме мој живот лежи и мој спас.... Можете ли се уздићи тако високо, Над страстима људским, над оковима До величанственог трона природе ? 0 како би срећни били о'тада Како би живот био убав и леп !.... Ал' не, ја немам права, Да владатељци прописујем законе , Онде где срце треба заповест да даје, Где душа треба да с' креће, говори. Ја права немам — и опет тако је слатко Да сањам и да се надам Где нема наде више никакве ! Онда кад чиним последње, озбиљно Питање: кад ово не би била шала, госпођо ? Кад овај човек, што стоји пред вама, Не б'.био Анатол, виконт де Балса, Већ ускок страшни, тај »црни витез"? Би л' срце ваше опростит' могло, Би л' за лепи сан овај до сада За преварене наде жеља поносних, Би ли ми могли опростити само ? За вас било би то тако мало, На растанку — за ме божанство, све! Грацијела (ужаснуто)., Немојте, ја вас молим, преклињем Виконте и даље шалу так'у збијати И ово до сад беше ужасно ! Кушање ваше није вас достојно Оно је грозно, ужасно !.... Зар овај лепи сан нашег познанства, Првог виђења, састанака — сан овај, Безбрижних дана наше младости ; Окићен пут цвећем мирисним : Чежње, буђења љубави, заноса Зар све да је тек само себична, грозна лаж? Зар свему томе маска требаше, Та грозна црна маска, црњег имена, Да збрише једним потезом све ? ! Не. Анатоле, ништа грозније Од тога — бити не може!....