Отаџбина

У с к о ц и

545

Скидајте ту грозну, црну маску, Ја 'оНу право своје — ја 'оћу Анатола ! Оног мдадића жара поносног. Племеиитог витеза јуначког, Јунака и човека врлина без мана.... И ви — ко'ли — 'оћете да сте толнко грозни, свирепи, Да ми с грозотом таквом срушите, Мог жнћа најслађи сан ?!.... Да ме убедите — да све то беше лаж ! ? Анатол. Ви сте то хтели, ви сте желе.ш ! Да госпођо, колико ј' грозно — то беше сан: Пред вама је »црнп внтез 11 , гусарски вођ ! Ви сте то хтели — хвала вам за то, За жед>у вашу -— сто пут благословенп !.... 0 кад би груди расклопит' могао: Сав јад, чемер, тугу, што бп згледали, ОчаЈање кад би појмити могли Што мене у овом часу охвата Искрено кајаше за лаж до сада: Ви би се могли смиловат' јошт'! Ваше би срце и праштат' још могло!.... Али доста! Шарени санак блиске ирошлости, Пост'о је јава грозна, ужаспо! Па нека буде! Ја немадох моћи, храбрости, Да праву маску са лица збацпм Тај кратки сан среће — бешс за мене : Мој живот, спас мој, ох моје све ! А тако слатко беше сањатц. Не, не, нисам вас достојан ја! Лакомисленост, нужда опстанка, Нагонише ме оруђем да будем Оруђем противу вас ! Помислите ужаса ! Ја блажен беЈах, лутао сам, одио У љуб ;1вном заносу, као луд. Разум износаше ми све ужасе Поступка мог — нсдостојпог учина: Ја сам се грозио ! Самога себе Презират' стуо ! Ал' љубав беше страст, Она већи беше јунак од мене Срце ме је вукло даље у пропаст ! А наде, жеље прпмамљиво шапташе : ОТАЏБИНА кн>. ххм св. 14. 35