Отаџбина

35*

У с к о ц и

547

То.шко преварена, понижена, згажена ! ? И да од кога — но од лажи једне, Маске, светске протуве Што нема ни лица, нити имена, Док другом не покраде све то : Као што мени спокојство украде, Украде част, неокаљан глас мој до сада, Украде живот, у прах ме скруши, Мене, понос мој срамотом осу! Грозно, ужасно!.... Даље сабласти! Да т' очи моје не виде, Или ћу сићи са ума још !.... Ил? Шта ми још брани, шта ми још смета, Да гњеву своме, мржњи страхотној, Неситим пламом што ме охваћа : Да задовољешу своје освете, пониженога поноса Ударом једним џелатсшш Казним ниткова, разбојника, крадљивца ? ! Да га предам у руке џелатске Д' учиним и отаџби с тиме услугу ?.... Али не —■ ти с' смрти не бојиш А и Грацијела не служи с' подлошћу Нионда, када јој кипте груди мржњом ужасном, А душа цсла вапије и иште осаету : Да подлост казни, превару гнусну! Приличније је ћери млетачкој, Бурној крви јужњачкој 0 ножем у руци себе да свети, Да пере љагу с имена свог, Да крвљу опере окаљану част ! (Отима му бесно ножић нз корица о пасу, упери му у груди, па га баца од себе) Не — и то је прљавштина Недостојна крвп племићеке, Ка' и све остало, што се са бедним створом, Које ни лица, имена свог нема И с личношћу мојом даље свезује! Презрење крајње, гажење ништавила То нек је моја казна — и ово гнушање, Које ме сада охваћа сву !.... Бежи одавде авети!