Отаџбина

548

у с к о ц и

Нека те ирати презрење моје, Проклество моје вечито.... ! Бежи ми с очију створе бедни, презренн ! Анатол (не зна шта да ради најпра од бола, али за тпм таре очи, блене у њу — па ое на поолетку гордо усправља и гледа је с леденом збиљом, примајућ' тако и њено беснило с ножем; прекида јој реч) Доста жено сотонска ! Умукни ! Јер ћу заборавит на достојанство своје, Као човек, витез и муж ! Још ничији језик није сипао То.шко погрде — а да за то прође некажњен, Да не умукне за на век! Доста је клевете!.... Јест крив сам, заслужих казну и мрзост ову, Ја себе највише мрзим, презирем сам: Што се заслепих д'овде заведох.... Ал' ја те љубљах тако страсно, искрено, И лакоумљу моме могло б' се простити, Љубавним заносом — оправдат' све! ... Јест тоЛико си бајна, дражесна жено, Са грацијом женском — мушкост спаја се, Невиђен понос некакав — владарски У њему је толико силе, толико чара Да би и слепог залудит' могла, А то ли лаку, страсну ускочку крв! Јест дело недостојно — улога глупа, Нечасна игра моја до сада; За то сам кажњен највише сам!.... Али чуј ме жено ужасна, жено себична Ја нисам протува — лажа не бех никада: Овета је истина: у мени тече племићска крв! Претци су моји нрави Балшићи, Ионосни владари српски некада Тако ми части, Бога великог, То није лаж ! Ја сам несрећан Човек лакомислен, крви ватрене; Страсти ме силно заносе, Постадо грешник против закона, Који гребаше да су ми светиња И мој ме рођени отац, са свом строгошћу И ако му бејах мезимац, понос, љубимац, Прогна и прок1е, Ја постах изгнаник —