Отаџбина

У с к о ц и

549

А тежак је изгнанички хлеб! Мој дух немирни. кога вечито Незадовољство мори, сатире Несталност мисли пламених прегања Мира ми недаде! — Моја мишица, Десница, моје славољубље ране требаше. За мене славе, дела тражаше И ја постадох гусарски вођ ! Страшило на мору и на копну ; „Злочинац", „разбојник" — по вашем По нашем: — слободе прави син, Какав бејах од рођења свог!.... Да жено, мрзит' ме можеш, Ал' мораш ме јоште поштоват', Јср ја те љубљах чисто, искрено, Доказ је за то сијасет глупости, Теби за л>убав што их починих А ова данас највећа — доказ љубави Долаз мој, у смрт ми сигурну ! Ја ти понудих, ево предадох све И љубав и понос мушки. Постадох роб Твојих очију, жеља, прохтева И главу своју, будућност и част Све то спустих пред ноге твоје! Очекујућ' као озсбо сунце — зрачка милоште, Опроштаја очију твојих. Ја, сам славних предака, Син највећег војводе српског, Јунака, племића по срцу, делима И ако сад грешник, изгнаник Ал' дело витешко, дело слободе, Мисао о славној прошлости, Несрећпог народа мог, у тешком роиству Што стење; — мисао о слободи, 0 спасу, ослобођењу његовом, Највећа је мета свију нас, Даничића, Балшића — нама светиња! А мени то беше завет, аманет, Мени то беше до сада све! (горко) И то све због једие пусте жеље, Шене љубљене, кад човек један Презре, напусти. остави