Отаџбина

И жИвЗг-залажуК' свој, За Јђдан сама осмојак њен Да то ни онда љубав није, истина нијс, То је и онда — обмана, лаж! ? Ал' опет, хвала ти, лепа Млечанко : Ти мене проклињеш — ја те благосиљам, Ти мене презиреш — ја тебе жалим ! А сам у себи Бога величам, хвалим: Што ако не живот, душу ми спасе За времена још показа слепило И ту жену, којој је понос, свет, Гордост, понижена част и стветски глас, Више, милије, дражије од свега на свету. И што је од свега најужасније: Ти си јоште могао љубити Ту охолу жену и сујетну, ту жену обичну ?! Томе ниском, бедном, себичном створењу, Могао си живот жртвовати, спас, слободу своју И будућност и аманет предака ти славних, Завет свети свом народу тужном! ? 0 ти си у истини створење, Презирања, гнушања достојно! (Скида срдито маоку и прилази трему; отуд виче) : Сенатор Челини овамо, Са клопком си твојом ти успео: «Црни внтез" — непромишљен, луди, У клопку ти сам је улетио! Гроцијела (оа ужасом му прилети, меће му силом маску, сва дркће од стра) Бежи, бежи несрећниче! Зар летити у сигурну самрт, Гди још има могућства спасењу Гди још не зна за истину праву?.... Ја те молим, преклињем те — бежи! Ево падам на колена и молим те — бежи! (Појављују се мушке и женоке маске, ал' једна склоп.ћена гомила с Марином к једном истоветном маском с Анатолом, одмах се истиче наиред. Оружани солдати појаве се одмах у позаднооти трема. Међ' ооталим маскама подвојеним внде се још две црне маске у свему налик на маску црног витеза. Грацијела све то згледа и врисне, устаје) Ах доцкан је све!