Отаџбина

ПАТАРЕН СВЕВИД

345

човечанства. На тој стази стотинама нас гине, хиљадама се рађа. А када истина буде смлавила калуђерску лаж, онда ће потомство нас благосил^ати. Потомство ће нас славити као храбре борце за човечији развитак, а неће пмати разлога да се стиди иашега делања. Наши унуци неће требити калуђере огњем и мачем, но ће ових лажних проповедника по себи нестати са површине земл.е. Разумеш ли сад Стано, зашто наши достојно умиру на тешким мукама? Осећаш ли како је славно умрети за правду и иотииу ? Знаш ли да се само великим жртвама долази до циља? Девојка је ћутала. Пажљиво је саслушала Свевидове речи. Размишљала је о свему, што јој је говорио. За тим устаде, иружи му руку и рече: „Разумела сам те. м «3ар одлазиш Стано? „Идем у пећину своју. Хоћу да се помолим Богу да ми даде довољно снаге да послужим роду своме у његовој неволзи". Сваки је век имао својих јуиака, алн је имао и својих јунакиња. Сутрадан је вода у језеро досгигла два хвата дубине. Још један хват, па ће горња обала језера да дође до извора, а доња да се изједиачи са зидом. „Довољно је воде! Отворите јазове !» заповеди Свевид. Одређени ратници притрчаше бранама, издигоше на свакој два тешка балвана и кроз јаз покуља вода из језера. Воденички точкови почеше се правилно, али брзо окретати. Перца од точкова допирала су до калдрмом обложеног пода и испуњавала су сву ширину јаза. За то би се и овде морала вода зауставити, кад би се точкови укочили. Али се точкови окретаху. Окретао их је велики притисак воде. Ратници спустише у точкове по нарочитим жвебовима гомилице ситнога камења. Како су их пера дохватила, избацивали су их точкови брзо и