Отаџбина

ПАТАРЕН СВЕВИД

3 47

Од овога часа погледи ратника били су управљени далеко на врх планине , где је Стана будним оком мотрила на долазак незваних ноходника. Пет дана и пет ноћи није се опажао никакав знак. Шестога дана у зору узбунио се градски стан. <(Ено ватре, ено Станинога знака!" викали су ратници. «Из црвепога пламена избија густи црни дим. Иду Татари!» У томе стиже и Стана под град. Као веверица успужала се уз градску стену. «Дакле Татари иду?" упита је Свевид. «Биће они, јер нису попови. На добрим хатовима, огрнути кожама дивљих зверова долазе путем ка Јајцу." «Има ли их много?" «Биће их око две хиљаде." «Добро јв». Млади кнез окрете се ратницима: «И мој је дед овако ратовао за христову веру, народну слободу и једнакост људску. Бог је сведок да ми никога не нападамо, али ко хоће да нас сатре, од њега ћемо се бранити свима силама. Помолимо се свевишњем творцу да нам удели среће и успеха у овом предузећу. Спустише се на колена патаренски ратници, жеие и деца, па се под ведрим небом помолише Богу. «Јер твоје је царство, сила и слава, од сад и довека, амин", завршиваху патарени своју молитву. «Кнеже, нешто бих те замолио", рече сад Свевиду млади један ратник. «Говори слободно. Ако ти је молба умесна, испунићу је''. «Када смо градили зид иад провалијом, казао си да ће се зид срушити, ако ко споља пресече крајни грм." «Добро си упамтио моју реч в . «Али је нужно да се тај грм споља пресече". «Тако је". «А ко то учини тај ће погинути".