Отаџбина

354

ПАТАРЕН СВЕВИД

сврате са стазе истините вере, тамо је крај ње Јадвига, која ће умети ово да спречи. А ако се бојиш да су сазнали за њену тајну и да су је затворили у манастир, а ти иди, потражи је и избави." „Добра девојко ! Твоје су речи мени утеха. У добру те нисам познавао, а у невољи ти си ми била десна рука. Чекаћу овде, јер морам чекати. Да идем далеко одавде до ње, да оставим овај народ да пропадне без вође, то^ не могу. Вера је преча од народа, народ пречи од љубави".

Настала је зима. По венцу (( Виторога ,) хитају два коњаника, два млада витеза путем ка Јајцу. Оба су витеза по изгледу млади и ако би по борама оног старијег човек рекао, да је превалио четрдесету. (( Ћосав је, стара му мајка, па изгледа као Младић", казиваху сељани, код којих су тражили преноћишта. Мрак их је ухватио у планини. Иигде' куће , нигде склоништа, а до Јајца још је далеко. За њима у приличном одстојању греде пажљиво гладан вук из планине. Оком га не би могао опазити крај бледе месечеве светлости, али га коњи осетише. ( ( Не бој се соколе м , утишаваше млађи витез свог дората, гладећи му гриву, «ти знадеш да умем голуба у лету устрелити, а како да нромашим горског вука. Пусти га само да дође ближе." ((Соко' 1 је поверљиво наћулио уши , окренуо главу своме господару, иа зарже као да би хтео рећи: (( Ја га се нисам ни плашио". Пођоше ииз брдо. Три се ггута раздвајаху. Зауставише коње да промотре који ће бити ирави пут. Старији витез сјаха коња, пође по танком слоју снега неколико корачаји у лево крај пута, где је спазио жбунић сувих стабљика. Захватио их је руком, а из стабљика покуља пријатан мирис.