Отаџбина

ПАТАРЕН СВЕВИД

3 55

«Добро је. Босиљак је. На правом смо путу>\ Опет узјаха коња. И онај сури вук је био стао. Чудио се зашто ли стадоше коњаници. Посматрао је оног што је сјахао, па заошину десно кроз шуму да изађе на пут испред коњаника. Млађи витез пламеним својим очима пажљиво је пратио кретања његова. Кад је у трку дошао спрам витеза, одхуји отровна стрела. Вук се преврте, па се испружи. „Видиш соколе да ми је око сигурно , а рука не дркће. Сад можемо мирно путовати. Ако иам у путу искрсне још који гад, и њега ћемо овако'4 Ударише коњима мамузе , па одјурише долином. У зору стигоше пред капије јајчанске тврђаве. «Шта хоћете незнани јунаци?" упита их стража са бедема. «Долазимо кнезу Свевиду", одговарају оздо дошљаци. „Казујте имеиа ?» наређује стража. „Иринка и Јадвига кнеза Хрвоја". Стражар потрча весело с бедема. отвори градске кагшје и пропусти оба коњаника. * * Несрећни краљеви, српски Владислав и угарски Бела вратише се из бегства у своје опустеле државе. Дуго су ншли док су нашли првог живог човечијег створа. Све се разбегло испред татарског насиља. Домови попаљени, дворови порушени, а оглодани лешеви поубијаних поданика леже непокопани по гтољима. Тужно обележје страшнога беснила. Побожни људи , који се спасоше од ове пустоши, оплакиваху своју недаћу. А да ли су жалили и своје краљеве? Татарску најезду сматрали су за праведну казну божју, која је постигла оба грешна владара. Један је на силу отео власт од брата, а други се бунио противу свог оца. Сада су доживели да њима отима државу трећи, који је био силнији од њих. Грехове ваља 23*