Отаџбина

Ф И. 10 С О Ф И Ј А У М ЕГИ О С Т И

кад је лик непотпун или нетачан, ми кажемо вајару: «Не праве се тако груди, нитиноге". Сликару велимо: «Лица у позаднини су сувише велика, колорит вашег дрвећа погрешан је п . А писцу кажемо: «Никада човек није тако осећао нити мислио, као што ви узимате". Али има и других, јачих доказа, а пре свега свакидашње искуство. Када се посматра живот једног уметника, опажа се, да се он обично дели на два дела. У првом делу, за младости и зрелости својега талента, он посматра саме ствари, он их изучава страшљиво, до ситница ; непрестано их има пред очима; он се угшње и мучи да их изрази и изражава их брижљиво и верно , чак и претерано. Дошавши до извесног доба живота, он мисли, да их довољно иозиаје, он ту не налази ничег новог; он баца на страну живи модел, иа од материјала, који је прикупио у току свог искуства, ои ствара драму или роман, слику или статуу. Прва је еиоха доба истинских осећаја, друга је доба манира и оиадања. Ако иосматрамо живот великих људи, готово увек ћемо иаћи и једну и другу еноху. Прва је била код Микел-Аиџела врло дуга и трајала је управ шездесет година; у свима делима његовим, која падају у то доба, види се осећање снаге и херојске величине. Уметник је напојен тим осећањем: оп и не мисли на друго шта. Његова миогобројна исиитивања, његови силии цртежи, његова неирекидна анализа свога рођеног срца, његова студија трагичних страсти и њихових телесних израза за њега су само средства да покаже епергију, која је владала њиме. Та мисао избија из сваког угла, са сваког свода сикстинске капеле. Уђите у павлинску капелу и иосматрајте дела из старости му: Преобраћвњв св. Павла,, Расивће св. Петра,; иосматрајмо чак и Последњи суд, који је створио у шездесет-седмој години. Стручњаци, па чак и нестручњаци, опажају одмах, да су те две Фреске насликане материјалом пређе прикупљеним, да уметник има известан број облика и да се служи њима, да изобилује необичним држањем тела и скраћивањима, 24*