Отаџбина

372

ФИЛОСОФИЈА УМЕТНОСТИ

да је жива машта, природни и велики нолет срца, потпуна верпост, којом су испуњена прва дела — да је све то ишчезло, или бар делимице, због злоупотребљавања ироцедуре и силом заната; они опажају и то, да је он —- и ако је већи од осталих —- много махБИ од себе самог. То се исто може опазити и на једном другом жпвоту, животу Францускога Мнкел-Анцела. У првим годпнама свога живота Корнељ је такође био вођен осећајем снаге и моралног херојизма. Он је то осећање нашао око себе у јаким страстима. које с.у религиозни ратови дали новој монархији, у дрским предузећпма дуелиста, у осећању части, које је владало тим Феудалним духовима, у ужасним трагедијама , које се дешаваху на двору због великашких завера и Ришлијевих егзекуција — и ои је створио личности као што су Химена и Сид, као Полиеукт и Паулина, као Корнелија, Серторије, Емилија и Хорацији. Доцније је створио Перториту , Атилу и доста других лоших комада , где се призори ужасио занлећу, где се племенитост губи у надутости. Тада живи модели, које је он иосматрао, не долажаху више на позорницу; бар он више није тражио, није обнавл^ао своју инспирацију. Он је стварао оним остацима, сећајући се манира, које је некада налазио у топлом одушевљењу, стварао је иомоћу литерарних теорија, изучавајући и одабирајући позорипше перипетије и драмске лиценције. Он је сам себе копирао и претеривао; знање, рачун и рутина заменише код њега директно посматрање великих покрета и јуначких дела. Ои више није стварао; он је Фабриковао. Није то само историја овог или оног великог човека, која нам потврђује , да треба имитовати живи модел и управљати поглед само на ирироду; то је уједно и историја сваке велике школе. Све школе — не верујем да у томе има изузетака — опадају и пропадају баш зато, што заборавл.ају да тачно имитују и што оставл^ају живи модел. У сликарству за то су пример сликари мускула и необичних гголожаја тела , којп су дошли после Микел-