Отаџбина

философија уметности

385

ност у помоћ; она није могла да обележн карактер; уметник је морао да је допуни. Тако је са сваким вишим уметничким делом. Када је РаФајел радио своју Галатеј-у писао је, да иде «за извесном идејом, коју има», пошто су лепе жене ретке. То значи да он, замишљајући на известан начин људску природу, њену ведрину. срећу, поноситу и умиљату благост, никако не могаде наћи живи модел, који би то довољно исказивао. Сељанка, која је седела пред њиме, имала је радом деФормиране руке, ноге искварене обућом, очи стидом заплашене или занатом понижене. Чак и његова Форнарина има сувише ниска рамена, суве руке, окорео, ограничен изглед; кад ју је насликао према Фарнесини, он ју је сасвим изменио и с тога развио на слици особине, од којих она у истини није ништа друго имала, до по неки траг или одломак. Према томе, особина једног уметничког дела јесте до битиу или бар важну црту предмета учини што видљивијом, што важнијом и с тога уметник изоставља црте које је скривају, а бира оне, које је износе, поправља оне, у којима се променила, обнавља оне, у којима је изгубљена. Посматрајте сада не дела, већ уметнике, то јест начин како мисле, изиалазе и изводе, на ћете наћи, да тај начин одговара овој деФиницији уметничког дела. То је дар, који им је насунгган; никаква студија, никакво стрпљење не замењује га: ако њега нема, они су само ко иисте и радници. Пред сваком ствари они треба да имају своје оригинално осећ ан>о; свака особина предметова треба да на њих учини јак и оригиналан утисак. Другим речима кад се човек роди с талентом, његове перцепције, или бар перцепције извеснога жанра су деликатне и живе; он поузданим тактом хвата и одваја нијансе и односе, час жалостивпи или јуначки смисао низа тонова. час поноситост или клонулост неког положаја тела, час богатство или скромност двају тонова, који се допуњ авају или следују један другоме; том подобношћу он продире у отАџвиид кн>. ххх1. св. 123 25