Отаџбина

420

ЈЕВЂЕНМЈЕ ОЊЕГИН

Те затрепће душа моја. Кајати се не знам више, Галицизми омилише. Волим грешке, кажем ево, Богдановић к'о што ј' пев'о.... Али доста. Треба сада Лепојкино писмо дати. Ђаво ће га опет знати, Нелагодно то ми нада. Перо Парне, крај све згоде, Из укуса нашег оде. XXX. Творче «Пира и , тешка јада Кад би само са мном био, Нескромном би молбом сада Тебе, драги, намучио; У заносне руске гласе Да преведеш туђе красе, Да им дадеш миља своја. Где си сада ? Права моја Клањајућ' се пружам сада.... Ал' по Финској он сад блуди ; Одвик'о се од свих људи, Похвала му тешко иада Приклонивши главу своју Сад не слуша тугу моју. XXXI. Преда мном је писмо сада Та светиња Тање миле ; И читам га с пуно јада А оставит' немам силе, Ко јој даде нежност драгу, И изразу такву снагу ? Ко јој даде оне баје