Отаџбина

424

ЈЕВЂЕНИЈЕ ОЊЕГШ!

XXXIII. Не нримети зору сјајиу. На груди је главу свила А на писмо — своју тајиу Није печат ударила. Филиповна, доја стара, Тихо врата тад отвара, Носи чаја јутром рано. — Устај, чедо, дан је сван'о. Гле, устала вила мала, О, ти рана тицо моја, А како се синоћ боја'! Сад си здрава, Богу хвала. Синоћ си ми била нујна, Сад к'о ружа, онет, рујна. XXXIV. «Учини ми, дојо, сада.... ,) — Снаго моја, само реци ! «Ал' не сумњај.... нисам рада.... Него видиш ... Не одреци ! )} — Бог ми строгн судац био ! <( Свог унука пош.би ти'о С овим писмом том 0... тамо, Суседу нам.... али само Нека ћути, иек' не збори Нити где је, нити ко је!.. ." — Ком' да носи, чедо моје ? Не разумем, — старост мори ! Шта суседа ту имаде ! Ко ће да их сваког знаде? XXXV. «3ар се, дојо, не досети -—• Срце моје, шта ћу сада. Већ сам стара — време лети! То је било, али када ! ?