Отаџбина

АНА КАРЕЉИНА

443

мање. Он се сад чак чудио зашто сви говоре о нечему што никоме не треба. Изгледа да је требало и Катицу да интересује оно што говораху о женским правима и женском образовању. Колико је нута она о томе мислила, сећајући се своје пријатељице Варењке у туђини, сећајући се њене тешке зависности! Колико је пута размишљала шта ће с њоме бити ако се не уда, и колико се пута о том препирала са сестром. Али сада је све то није ни најмање интересовало. Њих двоје су се разговарали за свој рачун; управо то и није био никакав разговор, него некакво тајанствено споразумевање, које их је све више испуњавало радосним страхом од оне неизвесности у коју су стугтли. Испрва је Љовин, на Катичино питање, како је он њу могао видети лане у каруцама, стао причати како се враћао са косидбе друмом кад ју је срео. — То је било врло рано из јутра. Ви сте се сигурно тек били пробудили. Ваша татап спаваше у једном углу. Беше дивно јутро. Ја идем друмом и мислим у себи: ко то може бити у каруцама са четири коња ? Док тек наиђе славна четворка са прапорцима, и за тренутак ви минусте поред мене. Ја погледах у ирозор од кола и видех вас где седите ев' овако, а рукама држите пантљике од своје капице , па се нешто страшно замислили — рече ои смешећи се. —- Ах, шта ие бих ја дао да знам шта сте мислили ? Мора бити да је било нешто важно ? «Да нисам била рашчупана?" помисли она, али угледавши одушевљени осмејак, који изазиваше сећање на те појединости на његовом лицу, она осећаше, да је утисак био наиротив врло леп, који је она тада на њ учинила. Она порумене и смејући се радосно рече : С( Бога ми се не сећам шта сам онда мислила". — Ала се од срца смеје Туровцин — рече Љовин уживајући како се Туровцин сав тресе од смеја и како му се светле очи. — Знате ли ви одавно њега? — упита Катица.