Отаџбина

444

АНА КЛРВЊИНЛ

— А ко њега не зна! —• одговори Љовин. — Ја видим, да ви држите, да је он рђав човек. — Није рђав, али није ништа оообито ! — То није истина! И ни по што да ниоте више о њему тако мислили — рече Катица. — И ја нисам имала о њему Бог зна какво мишљење, али сам се уверила, да је то прекрасан човек. Његово је срце чисто злато ! — Од куда сте ви могли сазнати какво је срце у њега? — А, ми смо велики пријатељи. Знам ја њега добро. Лане у зиму, на скоро после онога.... када сте ви код нас били — рече она с осмехом који признаваше кривнцу, али исказиваше уједно поверење — сва деца моје сестре добише шарлах. Некако се десило, да је у то доба он случајно дошао у визиту, и кад је видео невољу у којој се моја сестра налазила, он просто остаде у кући и три недеље је дворио болесну децу као најбоља дадиља! — Ја иричам Константину Дмитрићу о Туровцину за време шарлаха! — рече она затим нагнувши се сестри. — Ах, да, то је била дивота! — рече ДаријаАлександровиа погледавши Туровцина, који је осећао, да је о њему реч, погледом и осмехом пуним захвалности. Љовин погледа нарочито и још једном Туровцина и зачуди се, како он дотле није сам појмио вредност таквога човека. — Опростите, никада више нећу ружно мислити ни о каквоме човеку — рече Љовин исказујући искрено што је у том тренутку осећао.

(НАСТАИИЂЕ СК)