Отаџбина

446

Т 0 Д О Р

који и тако што могу казати! Од доба Вергилијева заносила је његова Камила све естетичаре својом ненадмашном дивотом, недоликовањем, па ипак природношћу, а Камила је то, што с мачем у руци расипа редове Дарданаца. Од то доба писали су највећи песници своје најмилије женске характере на овај иачин, тако Тасо у свом Јерусалему, тако и наш Гундулић у свом Осману, па нико досад не назва Камилу, Клоринду или какву другу њихову разбојницима. Или зар код оног Тодора, оног узвишеног и идеалног јунака, код кога и кћи мачем маше и растерује непријатеље, да жена, која га обожава, буде друкча? Ми ову страну код Јелице врло, врло високо ценимо и честитамо песнику на изради њеног характера. Ту је она херојкиња а као Срнкиња и као женска страна, жена у свом нежном облику, појавл>ује се Јелица у причању свом о патњама српским под Турцима, где муке српских заробл>еиика онако дивно оплакује, а паду српског Смедерева не претпоставља ни пад Константиновог града. И ту је она дивна и величанствена. Као жена пак, сунруга, појављује се она у другом акту, где побеђује глас прве љубави своје, а то је тако силовит покретач, и име њеног мужа онај је талисман, који не допушта Јелици, жени, да падне у грех. Не чудимо се, да се за тренут заборавља и лежи у наручју свога драгана и првог вереника ; та сад први нут после толико времеиа види човека, који је за њу толико патио, кога је негда тако волела, а који је и сад љуби , шта више, ми видимо у том дубоку психологију пишчеву, која је у овим ситним нијансама женске љубави тако тешка и тако знаменита. А кад се трза од њега и чини то нри помену имена свога мужа, кад му чак зато и благодари , ми онда само можемо да јој се дивимо и да с поверењем кажемо, е је достојна Тодора. Па тек како је силна и красна она као мајка у трећем акту. Она у почетку његовом плаче, као жена, и не стиди се тих суза ни као херојкиња, јер њих отрже срцу мајчином туга за изгубљеним чедом. Па онда