Отаџбина

Т О Д О Р

447

нред крај она чак и верност к Тодору жртвује за тренут, она даје пољубац Турчину и крвном непријатељу свог мужа, али јој ми морамо опростити. јер то чини мајка. за своје дете. Ту је она на свом врхунцу !.... Али ми нећемо и нс можемо да опростимо песнику, који учини још једну велику погрешку. Он допушта да Јелица, та херојкиња, тај узор иоштења и части, тај јунак одузима преваром дете од Синан-бега. То је погрешка ! Томе се ми нисмо никад надали од Јелице, и то је иотпуно неприродно, па, дакле и погрешно. Не сме Јелица да враћа мило за драго, иити да преваром одговара на превару Турчинову, и то још онаком иреваром. Ово је, свакојако, једна од оних сгвари, које се морају поправити, јер то захтева комад сам. Да скупимо све! Сем једне једине погрешке (неприродне радње, која не одговара доследности у характеру) Јелица је савршен характер ! А Синан-бег? То је човек једностран! Он је гоњен једном страшћу, мучен једном мишљу: љубављу наспрам жене српскога војводе , која је некад његова вереница била и мишљу, да се л^уто освети Тодору, а Јелицу добије ма под коју цену. Таки људи не бирају срества. Не бира их ни Синан-бег. Све, што може довести к циљу, па било то часио или не, допуштено или не, он узима, само да се дочепа оног, за чим жуди. Он је тај . што љубављу својом код Мехмеда учини , да се тражи Сталаћ; он је тај, што гони овог великог војводу српског на све могућне начине; он је тај, што се подло служи одсуством Тодоровим и самоћом Јеличином, да од ње, било речма, било силом, изнуди љубав, али кога одбија сталност и нож Јеличин; он је тај, што краде туђе јединче, да ма и на тај начин добије Јелицу и град; он је тај, који и мисао велико-турску напушта и изневерава вољу самог Мехмеда , само да добије жену Тодорову — једном речи, он је идеалан ђаво! У својој радњи он је узвишен, јер је узвишеност силина, а он је силан, доследан и постојан у крајности, радња му тече једна из друге као