Отаџбина

Т О Д О Р

њом. Фрацсоа је витез Француски, којм је пао у руке Турака на пошав, бежећ из ропства, у Француску, ударио преко Србије „да види ту земљу нових хероја", да ужива ма за мало времена благи зрак сдободе, који себи дају јуначка срца, и — да се занесе у дивном санку љубави прве иаспрам лепе јединице неког српског војводе. Побратио се са Тодором и достојан му је побратимства. То је човек који гине за узвишене идеале своје: слободу, веру и народност, човек у пуном смиолу те речи исто онако, као и Тодор, па, ако хоћете исто онако. као и Синан-бег јер и овај даје живот за своје мисли, свој идеал, а то је природно и јуначки. Фрапсоа ;је племенити витез и друг Тодоров, али му ни најмање не иставља претенсије на првенство, као и ни један други јунак у трагедији. Јер ма да каже Лесинг у критици на једно Кронекево дело о његовом Кодру, да претрпаност жел.а и љубави за отаџбином код других радника, може да баци у засенак и главног јунака, пије то никако случај код Тодора. Јер ма како да сви у овој трагедији (из Сталаћа) почевши од најмањег детенцета, које (< каменицом хоће да дочека Турке" па до Франсоа, љубе слободу и бране је, нико не баца сенке на 'Годора и његову л^убав, јер је он и друкче љуби. Сав онај народ л.убн слободу, он је готов да погине за њу и да све своје подари као жртву на олтар њен, али то је с тога, што без слободе овај народ не може да живи, Франсоа је љуби и брани и на овом месту, као што је пошао бранити је на Спаситељевом гробу; па и сви други љубе је тако, али је Тодорова љубав друкча, узвишенија, величанственија. Он гине за слободу, не, што је љуби само, као народ његов, ради живота; нити као Јелица и Војин, ради Тодора, нити као Франооа ради слободе саме; не, он гине јер је љуби као ч >век, који је љуби због Људи, због свога народа, за кога је мора да брани, за кога мора и да поред ње погине — за кога се жртвује. А ово жртвовање своме народу, ово самопрегоревање, то је она надмоћна сила. к >-