Отаџбина

Т О Д О Р

451

јом је Тодор одмакао свима другим јуиацима епизодним у својој трагедији, а свима и главним у ма којој српској трагедији, и примакао се сасвим оној висини на којој је издахнуо врли Спартанац на Термопилама. Тиме је Тодор постао у неку руку и Кодар и Леонида. Један делић те .љубави од једне стране и Франсоа је. Он је представник пријатељства, љубави и слободе, и зато је он врло леп характер. Радње су му све доследне, он је свуда постојаи, племенит и велики. Њему свака његова радња доликује. Па баш и онде је он велики, где после многих одбпјених молаба најпосле с тешким срцем пристаје на велпкодушну одлуку свога побратима и Јелице. Снага је п величанство себе пббедити! А он се је победио. угупшо глас силие љубави к слободи, жртвовао се да живи — ради Мирине љубави ! У томе је баш разлика сила характера Тодоровог и Франсоа, јер се овај жртвује да жави , а онај да умре, поред оне ирве и најглавније, које ПЈменусмо. Али њему радња не допушта (о томе смо говорили) да утекне од заслужеие смрти, а да ју је заиста заслужио, то смо доказивали нанред. И то је сасвим као што треба! Стииај околности јачи је од воље његовог побратима и он га враћа ио жељи његовој, да умре. Као ■што се види и Франсоа је савршен характер ! А Мира ? То је девојка једнострана! Она је у контрасту оно исто, што и Синан-бег. Оиа је красна жепа ■ •авршена жена, жена, са свима врлинама и свима недостацима лепога пола. Врлина је њена врлина женска —■ љубав, а недостатак — недостатак женски — бојажљивост. У Антигони Софокловој има овако место : „Нисам рођена да мрзим, већ да љубим Ђ . Као да је ово имао песннк пред очима, кад је цртао ова;ј нежни женски характер с голико нежности и луубави. да нас одиста ономпње на Офелију и Јулију у првим актовима. Ако је Јулија одиста „писана руком чисте љубави" онда је характер Мирин делић таког једног срећног часа. И према ■гоме она је савршено природна. Она љуби и она живи 29*