Отаџбина

4 56

Т О Д О Р

ове, а не иојединце. Па и велики везир са охолим својим понашанзем и презирањем сваке слободније мисли диван је представник свога рвд а људи, а не само Турчина. Они се мало јављају, али у то мало времена унео је песник толико живости, да нам је показао живе људе и јунаке, а не лутке, и то је врло лепо. Према свим својим радњама, које су потпуно природне, Исакпаша и велики везир савршени су характери! Нарочитог помена заслужује још само сии (кћи) Тодоров — Војин (Ружица). Она је женско, али отсш, хоће да остави град на јунаку, па ми видимо у Ружици правог витеза, право мушкарче. Како ли је тек очински благосиља седи «старина Косовски", који иојмивши стање у оно доба, изјављује двапут већу готовост, да је благослови, кад је женско а оружје носи. Како је красна ова породица три хероја ! Ова врла слика опомиње нас на Вергилијеву Камилу и њено, врло мало дотакнуто, детињство. Слика је узвишена тим пре, што и срце Војиново одговара потпунце очевим тежњама. Ово се пак најбоље оличава у тренутку, кад прича с пуно искрености, да не би одао тајана градских, па баш да га, Бог зна како мучише. Да ;је и овај характер био преко потребан увиђа сваки а природан је, доследан и племенит. И овај је характер савршен! Остали су такође погођени с пуно вештине и умешности. Сваки је од њих добро оцртан у неколико само потеза, а то м јест баш главпи захтев од доброг трагедиског песника, да и у најлетимичнијој скици да правилан оцрт једног потпуног характера. Ето ми н. пр. познајемо душу оног посланика деспотова баш целу, само из неколико речи : он проклиње Тодора (у трећем акту) и предаје га на милост и немилост Турцима , вршећи као грађанин и званичник своју дужност , а одмах после тога у две речм «опрости, Тодоре!" показује нам се његова унутрашњост: човек и Србин, који осећају дубоки бол Тодоров . који су сами, по певољи и дужности , причинили, и — који одобравају поступак његов. Такви су и други епизодшг