Отаџбина

Т О Д О Р

457

характери, и ми слободно можемо казати, да је песник показао и ту своју врло велику вештину, као и у главним характерима, баш као и велики сликари, који се познају и у најмањој слици, и ако не баш потпуно, као и у великим. У томе ;је та лакост и тежина у исти мах одртати таке характере. Писац је овде погодио како треба. Да свршимо о характерима ! Трагеднја Тодор препуна је изванредних цртања характера; главни јунак. па и сви други до последњег епизодног, израђени су с највећом пажњом, и без једне једине приличне погрешке против доследности и постојаности Јеличиног характера, сви су характери овде савршени! Завршисмо говор о радњи и характерима ! Остаје нам још да ову трагедију прегледамо у оним другим њеним деловима, из којих се поред ових двеју мора састојати, а то је: реФлексија (бсагоСа), језик и сценерија, пошто музичке пратње нема у новијим трагедијама. РеФлексијом смо, истина, прилично нетачно и погрешио (јер није у истини дсагоСа) назвали мисли и изразе говорне у радњи. Истина, да о овом може бити много више говора у каквој реторској студији, али тек може се и овде поставити. Ми хоћемо тим да кажемо, да је она и овде врло иотребна и долази у ред понајважнијих захтева трагедиских. Колика је њена важност, види се већ и по томе, што се онај напред спомињати комад Лопе де Вега одржао још до данас међу првима, не по чем другом. већ само по јакој силини мисли и врло красним песничким изразима, којима обилује. Према томе узео је.Аристотело да је реФлексија све оно, што се помоћу говора мора да изазове. Да видимо, како је то заступљено у трагедији Тодору. (Прилично нам је потешко извршити овај део рада без рукописа, али баш зато ћемо га врло укратко и прећи). Што је можда најглавније, а то је природност мисли п израза, има у трагедији Тодору савршену примену. Под прироДношћу мисли и израза ми смо већ негде напоменули, да је такав иачин говора и мишљења, какав доли-