Отаџбина

Т О Д О Р

гедискога песника у лирици и опису и он је онда погодио свој задатак, ако то лепо онише. За то имамо диван пример у Шекспировом Краљу Лиру, где војводи Глостеру син Едгар описује страховиту дубину провалије. Кожа пам се јежи и жмарци нас подилазе при читању тога места и ми и нехотице верујемо, да видимо то, што нам се прича. Мало разлога, зашто је бол»е утицати описом но појавом! Зато, што се у опису служимо речма, а у појави, модерној сценерији, вештином сликарском. За читаоце Лесинговог Лаокооита било би ово сасвим довољно, али ради оних, који нису проучили то узор-дело критично, ми ћемо у неколико речи казати узроке. Знамо да реч оставља увек празнину, а слика не сме да је остави. Баш због овога она нам може да покаже само оно, што нам показује, док речју описана ствар увек нам се оставља неосенчена добро а то зато , да ми ту слику попунимо по својој уобразиљи. Појамно да ми тад увек замишљамо нешто више, а тим се добија и у величини лепоте и у утиску на срце. Човек воли да му се допусти ма колика активност. Тога нема при угледу слике, јер она сама собом показује све, али не при читању песниковог описа, где се увек оставља могућиости да сам човек много што шта дода по својој вољи и уобразиљи. Ради доказа, ми бисмо молили читаоце, да се увере сами о тој непобитној истини применом овог нашег казивања на којем опште иризнатом песничком и уметничком делу. Ето из тог разлога и онај призор у Немањи са свецем над понором не само због неприродности и чудиоватости — са чега је сасвим погрешаи — него и са естетичких приговора не ваља, јер нема због несавршености сценичних потреба никад оног утицаја, који би имао да је стављен у песничко рухо изведен био на згодном месту од погодног човека. Најлепше је пак и једино што је сасвим достојно трагедије јесте, ако се утицај — а то је саучешће и страх, јер само су то утицаји трагедије — добија од саме радње. Не мислимо тим рећи, да онда не сме бити ии лепих описа,