Отаџбина

462

т о д о р

љање иепознатог непознатом , већ ће се он опазити и охарактерисати сам собом у току радње. Баш с тога први излаз први је корак у првој половини трагедиске радње јер друго не може да буде — а то је у заплету. Дакле у нрвом акту имамо заплет само отпочет првим одбијањем Тодоровим и остављањем од стране Турака. и Срба четири дана на размишљање. Ово је зацело у самој природи ствари као неки застој, јер нам се појављује јунак и радња у току од почетка радње, па до оног тренутка, кад му до настављања радње треба још четири дана Ту се прекида и то је добро. Ми хоћемо да сазиамо сад даљи ток и развој трагедиске радње, а он се развија после оног, — ово говоримо независно од трагедије — тек после испуњених четири даиа, кад се треба решити, према томе сасвим је оправдан положај другог акта у тај дан. Ми имамо сад пред собом развој трагедиске радње. У други је акт стављен љубавни изјав Синан-бегов и његова клетва на Тодора и Јелицу, иа оида пошто се то догађа намах, и отмица Тодоровог детета. Узетаје такође једна целина, јер се не може прекидати, где се хоће , но где треба. После отмице детета и оног изјава Ђурина, да је отмичар Синан-бег главом радња би била монотона, зато се она прекида и ту је крај другог акта, које је као што се види, као и пре, сасвим ириродно израђен и одређеп. Радња сад наступа брже; развој врло нагао и брз. То и мора да буде. Јер шта би радио Тодор и Јелица[, да дуго не знају о чеду. Зато се трећи акт почиње усред ноћи а у њ је стављеио венчање Франсоа и Мире, иерипетија и састаиак Јелице и Синан-бега. Узета је такође једна целина, која је довршена одласком турских и српских посланика, и ту се према томе морао акт завршити. Довде је све био заилет па и перипетија. Доказују неки да перипетија треба да буде увек у четвртом акту или у петом. То баш не стоји. Она може бити и раније и доцније, али да је згодније. да она дође у четврти, то јест истина. После овога имамо пред собом расплет. Ми