Отаџбина

ПОЗОРИШТЕ

469

над мртвим телом Буђиловим, на не испитујући даље за циљ његова доласка, нанадне га у јарости, ређајући му сва недела што је починио. У часу кад су Буђила свечано сахрањивали, Дорненкрон је у својој Фабрици сам студирао илан, па кад је пронашао тајно перо и покренуо машину, из ње се проспе ватра , која у часу обузме сву зграду те он, не могавши да изађе, погиие у пожару. То је садржина Јержабекове драме, којој као што видимо мало Фали па да се назове трагедија. Буђил је у ствари трагични јунак, јер улази својевољно у сукоб са јаким Дорненкроном и иодлеже у њему, али како не знамо на чисто је лк у метежу погинуо у редовима иобуњеника, или случајно у жељи да их утиша, то нам није могуће одредити тачно његов драмски карактер. Свакако гледалац има иред собом два лица — Буђила и Мину (која на крају полуди), која у драми гину невина, па видећи у њој одсуство правице, излази незадовољен из позоришта. Али како изгледа, писац је тако хтео , да би што боље маркирао своју тенденцију, а та је: мржња према индустријалцима немачким у Чешкој. У свакој појави избија та тенденција на видело и местимице је тако драстична , да може повредити осећаје и оних , који нису Немци. Тако се на пр. жена Дорненкронова преставља у делу као блудница и ако је опште позната ствар да се породици германској најмање може пребацити разблудан живот. Једном речи. све што је немачко премазано је у делу црном бојом, и ако је писац, као што нам се чини, хтео у своме народу да разбуђује омразу према Немцима, он је својом драмом потпуно иостигао свој циљ; а да је то хтео, сведочи и сам наслов дела: слуга је Чех а господар Немац. Још драстичније искаче та тенденција кад речемо да је само име Немчево тендециозно, јер Дорненкрон значи: трнов венац. Оваква тендеиција, разуме се, може се извести само на рачун уметничке лепоте драмске , јер је за њу потребно што више егшзода, које ако нису у органској вези