Отаџбина

М Е Р О II А

485

круне мога првога мужа и краља КресФОнта, убио и њега и двоје деце моје. Полифонт : (за се) 0 несрећна прошлости ! Када би се могло учииити да тебе није никада ни било ! (гласно Мгроии) Дакле отровна биљка сумње још непрестано буја у твоме срцу, крал-лтце, још интрига гомиле није престала да је храпи ? Још не можеш да верујеш да је све то измишљена бајка? Меропа: Тако ти велиш, али свет другаче говори. Полифонт : 0 Меропо моја, докле ћеш ме жалоститн тим светским интригама. Зар ти не зннш какав је свет? Зар пнје то онај исти свет, који говори да ти потпаљујеш мржњу народну противу мене, да си ти душа свију вечних завера противу престола ? Што ћутиш ? Меропа : А шта да кажем ? Полифонт : Имаш право, такве су, видиш, интриге светске. Не веруј дакле ни ти лажама интригантским. -Ја сам невин и чист од крви Кресфонтове, невин за крв деце твоје. Други су за то криви. Меропа : Али, Полифонто , зар ие беше ти вођа аристократијине завере ? Полифонт : Да, Доријевци, завереници извршмше то убиство. Меропа : Које тебе нодиже на КресФонтов престо ? Полифонт : Да, али само зато, што сам од рода Ираклнјева. Крваве сцене оне буне оставиле су у твојој души осећагва страха, гнушања и мржње. Али иемој да ме гледаш и судиш кроз призму тих осећања. То би била тешка неправда. Остали завереници имађаху свој политички циљ. Ја, Меропо, не ! Ако сам зажелео кадгод КреСФОнтову круну, то беше само због њеног највећег ди јаманта, због тебе, Мероно моја ! Меропа : Али до удовице се могло доћи само једном узаном и крвавом стазом, убиством мужа и деце моје ! Полифонт : Тако ми богова, Меропо, ти си неправедна и нечовечна! Ја убица твога мужа ? Ја умочио