Отаџбина

М Е Р О II А

489

и његове деце. Страшиа сцено. Успомена на те као на какав страшан сан никада ме не оставља. Како могосте, богови дома овога, да тако дуго трпите убицу КресФонтова и тиранина који му је престо отео, да каља ове станове ? А ти. краљице, како пристаде да седиш на престолу са оним који је оскриавио светињу, са оним, који ти је поклао децу, како пристаде да оп оскрнави и ложницу КресФонтову? Несрећна жено ! Но где ли је она ? Нисам је никада видео ; њено ми је лице сасвим непознато, па опет колико срце моје жедни да је види. Али сада, треба да ме сакрије највећа тајанственост, и мене и моју памеру и моје име. јер има опасности да једна ненромишљена реч не осујети све. За сада нека се мој мач сакрије у корицама, а моје име нека се крије у грудима мојим, а када м.ој голи мач буде пробо срце грознога тиранина, онда ће и моје име ударити као гром у његове уши. (чувши да. Полифонс долњзи он ириђе олт&ру и загрли га држећи у руци м&слинову гранчгп^уШћ ИОЈАВА ДРУГА Епит, за тим Полифонт са копљаницима. Полифонт : Је си ли ти, младићу, странац из Етолије? Епит ; Јесам. Полифонт : Како се се зовеш ? Епит : Зовем се ТилеФОит. Полифонт : Рекоше ми да си ме тражио. Шта хоћеш? Епит : Твоју заштиту, краљу. Полифонт : Мој кров је сам по себи заштита свакоме страицу који се моме богу моли, али без оружја. Узмите му мач (да,је знак. коиљаницима. који иримају Еиитов ма,ч). Епит: Да, краљу, у великој опасности прибегавам твојој заштити и молим те за њу како се Бог моли. Полифонт : Шта је ? Говори.