Отаџбина

490

М Е Р О П А

Епит : Самоме теби могу да се исповедим. (Полифонт дајг знак стражарима и они изађу) Пре свега, крал,у, реци ми јесам ли овде безбедан ? Полифонт : Какво пигање, сгранче! Ако поред краља ниси сигуран, а да где ћеш бити ? Епит : Моји су непријатељи сви Месињани. Полифонт : Задајем ти реч да ти нико неће ни једпу длаку на глави дотаћи. Епит : Може бити да сам овде од Месињана сигуран, али од њих свију највећи ми је ненријатељ краљица. Она ме непомирљиво самртно мрзи. Јесам ли и од ње сигуран ? Полифонт : Не разумем, странче, шта хоћеш да кажеш. Рекао сам ти да си безбедан. Реци сада кратко и јасно шта хоћеш ? Епит: Имао си, краљу, грдног непријатеља, у Епиту сину Кресфонтовом и Мероиином. Полифонт : То нисам знао, странче, па и сада не знам. Епит : (за. се ) А! Сумња на ме (гхасно Полифонту). Па ти си иослао убице у Етолију да убију Епита. Полифонт : Шта кажеш ? Ја послао убице ? Епит : Па то знају сви Месињани, краљу. Полифонт : Као да у Месинији иема лажова и пањкала као штО си ти. Епит : Разумем твоје одрицање. Појамно је да сумњаш у мене јер сам ти стран и непознат. Али ако у целом Пелопонису има икакав човек коме се можеш поверити, коме можеш казати без икакве опасности твоју највећу тајну, онда сам тај човек ја. Полифонт : Или си ти, странче, луд — или ја што те слушам. Епит : Ни један од нас двојице није оно што изгледа да је. Полифонт : Ама ето те трпим читав час. Епит : (за се) А ја тебе годинама (гласно Полифонту) све ћеш разумети из ове једне речи : Убио сам Енита.