Отаџбина

М Е Р о П А

мога, деце моје, и који још жедии за људском крвљу, за крвљу срца мога, за крвљу, о богови, мога кукавног јединог чеда ! Шта да радим сада ? Куда да јурнем ? Где да тражим иомоћи, спаса ? Моје је срце дивље узбуркано море, на коме је мој мозак чамац, који се дави, и са кога се забадава виче у иомоћ ! 0 иомозите ми ви богови, ви ми притеците у иомоћ ! Ах, очајна судбо моја зашто сам слаба жена ? Ади шта рекох ? Слаба жеиа ? Нисам ја више жена. Крв у мојим жилама почиње да кључа, глава ми је сва у необичном огњу. Нова. ненозната, силна моћ овлађује миоме. Бесни огањ ирождире моју дроб, дивља жеђ сагорева срце моје, гори на уснама мојим, неугасна, зверска жеђ, жеђ за крвљу. Нисам више жена, крвави тиранине, него сам звер. Дршћи, јер је та звер жена ПолиФонтова ! Али ја сам суманута ! Ја овде брбљам претње, а тамо далеко, о богови, мој је Епит у највећој опасности. Сваки тренутак сада крије у себи читавог Атланта несрећа, читав океан суза, чнтаве векове смрти ! У Етолију, Евримедо, у Етолију док је још време. Евримеда: Немамо више ни потребе ни времена да идемо у Етолију. Меропа : Реци зашто ? 0, срце ми се следило. Говори. Евримеда: Зашто ме, богови, остависте да овако несрећна још гледам сунчеву светлост ? Меропа: (згра.6ивши Евримеду з а руке) Нечовече, говори ! Мој син. — 0, разумела сам... Убили су Епита. Евримеда: У овоме тренутку краљ Подифонт у налати КресФонтовој чува као свога госта, убицу Еиитовог. (Мероиа. аада онеовеснута,) Несрећница шта урадих. шта рекох ? Несрећна мајко ! (ЗАВЕСА БРЗО ПАДАЈ.