Отаџбина

М Е Р О Ц А

499

неш молећи се на овом олтару, остани слободно докле год хоћеш. Биће ми мрско и несносно да гледам таквога грешног побожника, али ће ми твој живот бити светиња, као што ми је света заклетва моја. Епит : (одмичући се од олта.ра) Опрости, к]>а .Бу, скрнављења која несрећник у опасности учиних. г Гвоја озби .Бна реч улева иове снаге и наде у задрхтало срце моје. Као дивљи Еголац, ја сам у твојим речима, и ако доцкан, ипак познао правога потомка полубога Алкида и кра.ља месинијског. Дакле је одиста заклетва права светиња за сваког Ираклијевца ? Полифонт : Јесте, странче. Епит : И прибежиште је иеповредно које даје овај кров Ираклијеваца и овај олтар ? Полифонт : Неповредио је. — Али ево Меропе. Епит: Ко то иде, крал>у, ко ? Меропа, рече ? Краљица жена твоја ? Полифонт : Да, тужна мајка несрећног Епита ! ПОЈАВА ТРЕЋА Епит, Полифонт , Меропа и Евримеда, Полифонт : Весело краљице. Меропа : Тако и ти био весео краљу као што сам ја. Епит : (аолвти без маслинозе гранчице к Мероии) О славна краљице месшшјска. Полифонт : (за се) Каква дрскост ! Епит : 0 предрага мајко твога Епита! Меропа : Богови, шта видим ? (Неиомично гледајући у Еиитд иружа руку Евримеди) Евримедо ! Епит : Блажеиа мајко Епигова допусти да пред тобом на колена иаднем, да целивам и да врелим сузама оросим свету десницу твоју (клекне и иољуби јој руку).. Полифонт : (за св) Гледај какву је превару смислио проклетник ! Меропа: (гледајући неиомично у Еиитај Ко си ти младићу што потресаш најскрмвеније дубине душе моје, 32»