Отаџбина

500

М Е Р О П А

ко си ти што варљивим изгледом својим вараш сва чула и сву памег несрећне мајке ? Што не одговараш ? Ко си, питам те, како се зовеш ? Епит: Име ми је ТилеФонт, странац сам, из Етолије, одакле тек што стигох. Меропа ; Какав глас ! Какво симпатично лице ! (Евримеди али не окрећући се љој) Јеси ли га чула. видиш ли га Евримедо моја ? Погле, зар те његово лице не подсећа на Кресфонта ? Па овај поглед нарочито... Евримеда: Ах каква заблуда ! Меропа: Да. заблуда је, варљиви само сан — али колико мио сан Евримедо ! Имаш ли мајку странче ? Епит : Имам, краљице. Меропа: Је л' ти мајка у животу још ? Епит : Жива је, краљице. Меропа: Реци ми, странче, волиш ли је, воли л' она тебе ? Епит: Да, воли ме, то видим, то осећам —■ а ја ? 0 богови да ли је ја волим ? милијег и слађега створења, краљице, није сунце обасјало на овоме свету но што је мајка моја. Мени је гако слатко гледати лице њено да када бих имао да бирам хоћу ли да гледам цео свет или само мајку моју — ја бих с драге душе одмах пристао да будем слеп за све остало на свету, само да мајку моју гледати могу. Меропа : Срећна мајко ! Евримеда: 0 богови ! Меропа : И ја сам странче, и ја коју гледаш, и ја сам имала једног сина, који би био твога узраста, али он беше сироче, разумеш ли ме, он беше јадно, напуштено, усамљено сироче. Евримеда : 0 краљице ! Меропа : Да, и ја сам имала сина. Али, ти си странче млад, ти још ие поимаш шта све значе те речи. Да, ни ти нит' икакав човек на свету, иеће никада осетити шта