Отаџбина

М Е Р О II А

Полифонт : Не, не чува краљ и муж твој убицу сина твога, не краљице, њега чува бог заштитник Ираклијеваца, њега чува овај олтар и ово свето место коме је убица прибегао под заштиту. Меропа : Где? Овде? Ко је, ко? Полифонт : Овај сгранац. Меропа: Евримедо! Полифонт : Да, овај Етолијевац. Меропа: Ах, богови, какво слепило ! Овај је странац змија приоојкиња (јурне да зграби Полифонтов мач, а ли јв Полифонт у томе сиречи. Она за тим јурне к олтару који је Еиит међутим загрлио, а,ли је Полифонт у томе сиречи). Полифонт : Шта си наумила, сумаиута ? Зар си се чак и на то усудила? То је олтар бога заштитиика у овоме дому Ираклијеваца, то је неприкосновено прибежиште за сваког страица и невољника који му прибегне. Жено, света је глава овога странца и заштићеника мог. Натраг, не скриави светињу ! Стражари. окружите олтар. 1 коиљаници наираве круг око олтара). Меропа: 0 вечни богови шта видим, шта? То ме више не варају чула? О какво безумно и срамно изигравање божанских закона! Тако дакле, најзад паде образина, и мој предраги муж и крал>, сасвим отворено заштићава убицу мога сина. Али не ПолиФонте, не поборциче божанства и извршиоче Темидин, нећеш куд си наумио! Ако је за Ираклијевца света глава свакога странца који приклињући припада богу заштитнику дома његова, за ме је још драгоценија глава онога који је своје руке умочио у крв сина мога, у крв ираклијевску. Да, ту зликовачку главу хоћу да жртвујем богињама мрака које узастопце јуре за убицамада освете проливену крв. И ако у целом паклу и на целој земљи нема више ни једне Ериније, опет ће се ПолиФонте за убицу мога Епита наћи једна бесна Фурија (одлази, а за њом и Евримеда).