Отаџбина

М Е Р О П А

Ликорт : Евримеда може да види лице и да чује име отарога Ликорта. Евримеда: Ликорт ! Меропа : 'иошлвши врлтима. на, која, Ликорт ухлзи) 0 богови шта видим ? Да, то је мој стари верни слуга, то је мој Ликорт. У добар час су те, старче, послали бесмртни богови. Добро ми дошао ! Реци, мој син Епит где је мој син ? Ликорт \Џ иади ирвд њом на, коденаиПусти ме, краљице, пусти ме, да најпре горким сузама оросим колена твоја, и да, несрећаи, вукући моје седе косе и моју седу браду по овоме кобном поду ожалим горку судбу Кресфонтову и његове Месиније. Меропа : То ми је доста, старче. Разумела сам те. Устани. Ликорт: Остави ме краљице. Овај положај једино ириличи мојој несрећи и мојој жалости. Меропа : Устани, Ликорте. Испричај ми како је умрло сироче моје, Епит мој. Ликорт: (устАвшиЏИо говори тако, краљице, не говори о смрти већ о подмуклом убиству. Меропа : Говори, старче. Ликорт : Ми смо, краљице, Епит и ја, непознати свакоме у Етолији живели мирним и спокошим животом. На једанпут стаде се проносити глас по целој Етолији да је Полифонт открио некаквога оина КресФонтовог и Меропиног, кога је мајка његова сакрила у неприступне планине етолијске, и да ће скоро стићи убице, које је краљ послао да тога сина Меропиног убију. Чим сам чуо за тај глас зграбих Епита и нреселисмо се далеко оданде где смо дотле становали. Али не прође ни недеља дана, а ново нам прибежиште оиколише још црњи гласови, који нам јављаху, да су убице прешле границу Еголије, и да као ловачки пси јуре за трагом краљевићевим. Помисливши на моју дубоку старост и на то да је Епит већ зрео младић, помисливши на опасност у ко-