Отаџбина

М Е Р О II А

јој је лебдео, ја се одлучих да му издам тајну, да му кажем од кога је рода и какво име иоси. 0 кобнога дана и несрећне одлуке моје ! Дршћући саслушао је како му убише оца и како му поклаше браћу. и крупне сузе његове котрљаху се на под. Али када је чуо да му је мати још у животу, радостан сјај обасја његово ожалошћено лице, и сузе радости одменише горке сузе туге и очајања. Најзад као суманут од срџбе грмну: (( Дакле сада мене траже убице ПолиФонтове ? Тиранину није било доста што се наггао крви оца и браће моје, он још жедни и за мојом крвљу." За тим паде на колена и плачући стаде ми целивати десницу и говорити. (( Оче, рече. јер ја ћу те и од сада звати оцем својим, оче збогом! Одох им у сретање. Трчим да нађем убице. Оче, ова ће рука показати и њима, и тиранину и читавој Елади, да у мојим жклама тече чиста ираклијевска крв и да се та крв врло скупо плаћа. У здрављу оче.» И зграбивши мач, хтеде после ових речи да одјури. Дршћући ја ипак јурнем и шчепам га за један крај огртача. На коленима сам га нреклињао да заузда евоју младачку ревност. Моје га сузе потресоше, он попусти мојим топлим молбама. Али сутрадан — каква несрећа ! Кад се пробудих, њега ие беше више поред мене. Истрчим из куће, вичем, све за бадава. Њега беше нестало. Истога дана узех штаи у руке и пропутовах сву Еладу, све његовим трагом али, ах, узаман ! Најзад изгубивши сваку наду стигох данас у Стениклару, видех из далека ове дворе и моје се жалосно срце смрви и клецаве ноге једва ме одржаше. Али у вече, кад уђох у жалосне дворе КресФоитове, нисам више могао да уздржим сузе, и сакривши се у једном углу плакао сам и јецао као мало дете. Пошто ми мало те сузе олакшаше срце, вребајући најудесније време, попех се невиђен овде и нађох те будну, краљице. Меропа: Не остаје ми дакле ни сеика сумње. Вогови мрака ви ме сада водите, ви унравл 3 ајте десницом мојом !