Отаџбина

М Е Р О II А

51 1

Ликорт: Меропи можда , ади не и народу. Меропа: Наши пријатељи нису мудро размислили. Љпсорт: Али праведно. Меропа: Право да му судим и да га казним имам ја, а не ви. Ликорт: Јуче си другаче мислила, кра .Бице. Меропа: Јуче оам мислила да је Епит мртав. Љпсорт: И оплакаћеш га мртвог , краљице ако толпко будеш жалила убицу његовог. Меропа: Пресекао ти се језик старче. Љакорт: Ја само рекох, други ће урадити. Меропа: Праведан судн само свршена дела, а не и оно што ће тек да буде. Ликорт: Правди, која хоће да суди ПолиФонту, неће шшада недостајати свршена злочинства његова. Меропа: О, каква је опет бура осећаја у моме срцу! Камени старче, срце ти је гвоздено. Ти заборављаш да су буктиње брака гореле пред нама, да нас везује света веза брачиих веиаца. Полифонт је муж мој, не заборавл.ај то старче. Нека се збаци с престола, али не дирајте у живот његов. То је моја одлука. Ликорт: О превртљивости лакоумннх н<ена! Меропа: 0 дрскости мушке! Ликорт: Када је дакле пала измајсторисана образина с лица удовице мога КресФонта, иовраћена је и мени слобода да говорим онако како треба, жени тираниновој. Жалост, дакле, коју је до сад иоказивала КресФонтова удовица, беше само претварање ! Није те дакле политичка нужда нагнала да примиш још крваву руку ПолиФонтову, није те на то навела брига за отаџбином, нити старање да олакшаш тешки јарам своме народу, не, ти си руку, са које је још капала крв гвога првог мужа, прихватила једино из љубави, са грешне срамне љубави. Меропа: Лаж је и клевета да је Полифонт окаљао руке своје крвљу КресФонтовом. Не, то иије истииа.