Отаџбина

М Е Р О 11 А

Ликорт : Чусте ли је богови? Није Полифонт ! И то неко каже преда мном , преда мном, који сам овим мојим очима видео када је КресФонт пао под ножем Полифонтовим, мени који сам га видео где се ваља у својој крви овде на гходу ових проклетих дворова. 0, бадава сам јео горки лебац у прогонству, бадава оседише власи моје у нади да ћу доживети тренутак освете. Моја је нада пропала, и морала је пропасти, јер се ослањала само на једној жени. Предраги краљу мој ето и мене к теби врло брзо, чим побуним Мееинију против убице твога. А ти пошљи оздо из Тартара паклене фурије против овога пара који је скрнавио и још скрнави ложницу твоју. Нека задрхте срца њихова, нека се потресе мозак њихов кад угледају фурије пакла; кос.е тих Фурија које су као змије нека оплету густу мрежу око њихове постеље тако, да од ужаса не могну склопити ока једнога, а камо ли да отпочину у мирноме сну. (Ликорт оде а Мероиа остане глед&јући укочено преда се). појава трећа Меропа и Полифонт Полифонт : Меропо ! Туга и очајање просто је убише. 0, умери жалост твоју Меропо моја. Не ваља да ми смртни људи негујемо тугу и жалост до века као да су оне бесмртне. Погледај ме, о Меропо! Меропа: Ко ме то зове по имену? (дигнв очи и угледавши Полифонта). Даље , од мене. Са твојих руку капље крв. Полифонт : Нема на мојим рукама крви деце твоје. Меропо ја сам невин, и ја жалим за твојим Епитом, и ја се гнушам убице његовог. Меропа: (за се) Епита ?! Како могах да на њ заборавим макар само за један тренутак ?! Али то је због старчевог проклетсгва које ми још звони у ушима, од кога се још грозим. Полифонт : Чуј ме, крал,ице.